Тридесетогодишњим проучавањем Библије дошла сам до сазнања којим се решавају многе научне недоумице. Библија је научно дело вредно свим гранама науке. У својим студијама Мојсијев пролаз кроз море, Како је нестала еденска река Фисон, Истина о Христу, Евин разум, Човек потенцијални Бог, Атом живота, Срби племе мајка, Ева од јабуке до звезда и Косово звездана капија, дала сам науци одговоре: – Да ли се догађају катаклизме и шта их изазива? Да ли Земља мења своју орбиту и због чега? Шта је раздвојени принцип у биолошком животу? Ко је градио градове пре 25000 и више година на планети Земљи? Да ли су митови завештање предака о свом искуству? Како протумачити костур у Лепенском Виру где је просечна ширина цостае већа за једну трећину од данашњег човека? Зашто је на Земљи било диносауруса? Како долази до промене конфигурације земљишта? Да ли је могуће да се живи по 1000 година? Зашто археолози налазе локалитете који су одраз високог технолошког напретка? Шта је вазнесење, итд? Да би наводе утемељили узећемо Лепенски Вир као кључни доказ једне високе земаљске цивилизације, а служићемо се Библијом, митовима, историјом, астрономијом, археологијом и другим гранама науке у биолошком животу.
Оног тренутка када су се раздвојиле теологија и наука - наше сазнање је у многим областима науке остало без правих одговора. Наука без теологије је хрома, а теологија без науке је слепа. У Библији је записано праисконско искуство људског рода са сунчевим системом и принципом Космоса. Мојсије у свом Петокњижју даје сва решења за заблуде наше модерне цивилизације. Библијских седам дана стварања света су само метафора за теорију струна или седам музичких тонова са стресовима на интервалима, а то је принцип Космоса. Исту метафору за стварање света налазимо и у најстаријем епу Енума елиш, једино што седам дана стварања света симболишу седам плоча.
Нојев извештај о Библијском потопу (Прва књига Мојсијева, гл. 7 и 8;), доноси нам велико сазнање, јер говори о десет месеци по тридесет дана пре потопа. После Библијског потопа Ноје нас обавештава да постоје 24 дана више. Из овог извештаја извлачимо закључак да је Земљина година пре Библијског потопа трајала 300 дана, а после потопа 324 дана. То значи да наша Планета тада није била у данашњој орбити, већ ближа Сунцу. Венера се данас окрене око Сунца за 224,7 дана. Ако је Земља пре Библијског потопа имала годину од 300 дана, а после Потопа 324 дана, онда Венера није тада била у данашњој орбити. Две тако велике планете (Земља и Венера) не могу имати толико блиске орбите. Научници су занемарили физичке законе. На старом Хиндуском приказу планета из 3102. год. пре Х, недостаје планета Венера – данас најуочљивија на ноћном небу.
У Библијском потопу који се догодио 2344. године пре Х, или 1656. год. од стварања света с Адамом, Земља је променила своју орбиту – добила је сазвежђе Овна. Следећих 2000 година, у религијама ован и јагње постају посвећене животиње. Потоп се догодио када је Земља била у сазвежђу Бика. Митови о томе говоре. Мит о Европи која се у потопу спасила на леђима бика је завештање предака о Библијском потопу, који се догодио када је Земљина оса била у сазвежђу Бика. Легенда о Јасону који трага за златним руном је истинита прича предака о трагању за једанаестим сазвежђем – сазвежђем Овна. Библијску симболику о 11 знакова зодијака, налазимо у Јосиповом казивању о свом сну – Прва књига Мојсијева, гл. 37: 9;). Једанаест звезда у Јосиповом сну су само симболика за једанаест Земљиних сазвежђа. У Кнососу на Криту, у минојској култури, археолог доктор Еванс је пронашао такозвану фреску тореадора, где се види бик у скоку.

Симбол мушко - женског принципа ДНК

Лошим поступцима сами себе осуђујемо. ДНК са прстеном на врху је идеална антена за слање информација. Сваки поступак је наша акција на квантно поље где се направи запис. Записани поступак се законом реакције враћа и преко дужице ока направи нам копију записа (око је једна врста матрице). Због овог физичког закона Библија говори да Богу ништа не можемо прикрити. О оку где се бележи сваки наш поступак знали су и преци из Лепенског Вира (У куци бр. 37, нађен је камени жртвеник моделован у виду великог ока, с лепезастим изливцима на ужим странама – 35 x 20 x 12 cm. Лепезастим изливцима преци нам указују да је око матрица). Библија о оку, где је наш запси са добрим и лошим делеми и да их морамо сагледати, говори на следећи начин:
Јеванђеље по Матеју, гл. 6: 22/23; гл. 7: 3;
''Свијећа је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све ће тијело твоје свијетло бити''.
''Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити...''

''А зашто видиш трн у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?''.

Сваки молекул у Свемиру и у нашем телу има јединствену фреквенцију, а вода је главни проводник фреквенцијског потписа молекула. Одмах морамо извести закључак да човек и планета Земља имају исти проценат воде (75 процента) и да то није случајно. Руски научници су открили да базе ДНК следе обичну граматику и имају задана правила као језици. Човек је повезан с квантним пољем и преко прстена ДНК (фонтанеле) сваки свој поступак бележи одређеном вибрацијом. Библија то назива – књига истинита. Да је реч моћна енергија знали су и наши преци у Лепенском Виру. У под уз огњиште грађевине бр. 40 (Лепенски Вир Ic), усађена је људска вилица.

Да су преци имали сазнање о ДНК говори нам и Библија, у начину стварања Адама и Еве. Ева је створена од Адамовог ребра, а то је само симболично представљање раздвојеног мушко, женског принципа у биолошком животу, или влакна ДНК. Погрешно се мисли да човек усавршеним другим принципом постаје двополан. Усавршеним другим влакном или принципом човек повећава број својих вибрација (слова) – шест милијарди. Као раздвојено влакно ДНК, човек поседује три милијарде вибрација (слова). Усавршени други принцип у Библији је вазнесење (шест милијарди вибрација). Када све ово знамо онда с лакоћом читамо поруку предака из поставке Лепенског Вира. Тада разумемо и зашто су око прстена жртвеника постављена слова.
Из легенди, равнострани троугао као симбол, води порекло од географског устројства. Послушаћемо савет из легенди и тражити одговор за положај покојника у географском положају и астрономији.
ШТА ПРЕДСТАВЉА ПОЛОЖАЈ ПОКОЈНИКА

У ПРОТО – ЛЕПЕНСКОМ ГРОБУ

Поставићемо проблем на следећи начин и открити да ли је положај покојника у гробу везан за геогрфски положај и астрономију?
Моје је мишљење да гроб и положај покојника представљају место где се Сунце, тада, огледало један једини пут сваке године. Ово огледање је у подне најдужег дана у години, онда, када Сунце одмакне највише у висину. У том тренутку се Сунце налази баш у продужењу оног Земљиног полупречника, који спаја њено средиште с гробом. Тада се Земљина кугла може готово опипати с гробницом и полупречником Земљиним, који пролази средином тог гроба, а продужен удара у срце Сунца. Троугао чији врхови леже у једном и другом колену и у центру Сунца, чудесног је облика. Његове две стране, које спајају Сунце са једним и другим коленом, толико су огромне према оној трећој од колена до колена, да је угао између тих двеју страница толико сићушан да га не бисмо могли измерити и најосетљивијим данашњим инструментима. Тај троугао и није, уствари, троугао. Две праве које иду из оба колена ка Сунцу су паралелне онда када је угао што га оне склапају толико сићушан да се не може ни измерити.
Уколико се веже средиште стварне Земље с оним местом на којем седи покојник, па продужи тај полупречник Земље у вис, он ће проћи кроз његово теме и ударити у зенит. У том једином моменту у години, када се Сунце огледне у гробници, оно ће се видети јужније од зенита колена у које се никада и не пење. Зенитско одстојање Сунца, то је угао што га затвара вертикална права, која иде кроз теме покојника и удара у зенит, и права која иде из његовог ока ка Сунцу. Ако се тај цео угао спусти дуж његовог, на доле, продуженог вертикалног крака, до центрума Земље, он ће се онда поклопити с углом што га склапају између себе полупречници Земљини - повучени ка једном и ка другом колену.
Уколико гледамо Земљину куглу с два њена полупречника ка једном и ка другом колену, а угао између њих већ нам је познат, па се по површини кугле повуче лук од једног до другог колена, лук би требао имати дужину 0,005 од стадијума. Када се познаје овај угао и овај лук, онда се зна и опсег Земље. Он је тачно толико пута већи од дужине 0,005 од стадијума, колико је пута пуни угао већи од оног угла који ће да се измери. Када се зна опсег Земље, онда се може израчунати и њен полупречник.
Овално удубљење сачињено од камена у центру бедара покојника је место где ће се најдужег дана у години, уз помоћ кичменог стуба - који просто излази из овала, или само једним штапићем, измерити најкраћа сенка. Када су прочитали број најужег паралелног круга до којег се та сенка повукла, наши преци су прочитали величину Земље.
Да бисмо направили тачан прорачун морамо узети у обзир некадашње очитавање из гробнице и користит тадашњи најдужи дан у години. Налазимо га лако уз помоћ данашњег. Данас се најдужи дан у години огледа у Румунији на истој географској ширини и људи га још увек славе. Са тог места у Румунији може се одредити данашња Земљина величина и орбита, на исти начин као и преци из Лепенског Вира.
Скелет у Протогробу гради и квадрат.
Да бисмо разумели поруку наших предака и схватили значај квадрата у гробу, морамо знати следеће:
Сва небеска тела привлаче се међусобно силама, које су утолико веће уколико су замашније масе тих тела, а које слабе у истој мери у којој се повећава квадрат одстојања центра тих небеских тела. Таквом силом, Земља привлачи Месец и одржава га у датој путањи. Силу која се шири од једног небеског тела до другог, Исак Њутн је назвао – гравитационом силом.
Квадрат се гради на тај начин што се повуче линија од колена до колена, а онда се од сваког колена повуче линија у вис. Те две линије се пресеку линијом која пролази изнад темена покојника. Уцртани квадрат у Протогробу представља величину гравитационе силе тела, које ће одређеног дана у години приказати свој опсег. Квадрат који гради покојник је тачна тадашња орбита наше Земље, јер се гравитациона сила повећава или опада с квадратом одстојања центра два тела – Сунце, Земља. Када се у подне најдужег дана у години Сунце огледне у гробници онда ће представљати нуклеус, а уцртани квадрат орбиту по којој се креће електрон – односно Земља. Тог јединог дана у години гробница ће бити слика једног атома.
Из уцртаног квадрата можемо прочитати коју је орбиту тада имала Земља. Када знамо орбиту у односу на Сунце, онда  се могу израчунати брзина окретања око осе, која условљава масу и гравитацију. Већ смо закључили да с променом масе Планета мења и гравитациону силу, која формира комплетан биљни и животињски свет, заједно са конфигурацијом земљишта. То би значило да су нам преци у Лепенском Виру оставили поруку о свом еко систему.
Из величине гравитационе силе, масе и брзине Земљиног окретања око своје осе може се сагледати и нагнутост осе у односу на еклиптику. По мом мишљењу, судећи по клими - тада је оса била усправна у односу на еклиптику.
Комплекс светилишта на илустрацији представља планету Земљу, чија оса не пролази кроз два сазвежђа – Овна и Рибу. Два одвојена светилишта приказана на цртежу, то јасно показују.

Посебан принцип одмеравања

     У Лепенском Виру је принцип одмеравања био од веће мере ка мањој, што је стварало забуну научницима. Тај принцип је супротан од грађевинског одмеравања и нашег схватања данас (од мање мере ка већој).

Моје је мишљење да загонетка лежи баш у овом одмеравању величине Земље, где се, уз помоћ Сунца, највеће могуће мере, нашао најмањи број који је одмерио Земљу.
Све куће у Лепенском Виру су грађане под углом од 60 степени и усаглашене са странама света исток-запад. Само једна минијатурна грађевина има изузетну оријентацију запад-исток – кућа бр. 49.

     Ова грађевина потврђује библијско и Херодотово казивање да Сунце није од вајкада излазило на истоку и залазило на западу, него да је мењало стране изласка и заласка. Овим сазнањем решава се загонетка о погрешној оријентацији у Семнунтовој гробници у Египту. Таванична плоча у гробници архитекте краљице Хатчепсут, приказује небески свод на којем су зодијачки знаци, и друга сазвежђа - обрнуто постављена. За гробницу је карактеристична погрешна астрономска оријентација, јер је у средишту група Орион – Сиријус, где се Орион појављује западно од Сиријуса, уместо источно. Гробница је из периода пре Изласка Јевреја из Египта и доласка новог сазвежђа – Рибе (1495. год. пре Х). Библија нас својом симболиком обавештава да је 52 године касније тј. 1443. године пре

излази тамо где је некада залазило. Поред Јевреја, Грка и Латина и Арапи су сачували предање да је Сунце излазило на западу. Авероес, арапски филозоф из дванаестог века после Христа, пише о кретању Сунца – неизменично, и према истоку и према западу.
Доказ да Земља промени место изласка и заласка Сунца налазимо и код Херодота:
Историја I, (књига друга ЕУТЕРПА, под бројем 142).

''...За време ових једанаест хиљада три стотине и четрдесет година, причају они, није се никада појавио ниједан Бог у човековом облику... У току овог времена, кажу они, Сунце четири пута није изашло на оном месту на којем обично

излази, два пута је изашло тамо где залази, а два пута зашло тамо где се рађа...''.
Остатак магнетизма у стенама указује да се при крају терцијера земаљски магнетни пол налазио на шездесет и пет степени северне ширине, између Хадсоновог залива и Гренланда. На овом месту би требало да се налазила Хипербореја, земља о којој се говори у аријевским митовима и коју спомиње Херодот. Можда, оваквим начином градње наши преци из Лепенског Вира нам показују да се тада земаљски магнетни пол налазио на 60 степени северне ширине.
     Равнострани троугао код наших предака представља и тројство из којег све истиче у биолошком животу. Код Маја, равнострани троугао представља Тројство и налази се на скулптурама храмова у Јукатану. Конкретно, из Протолепенског-гроба можемо прочитати поруку наших предака да су човек, Сунце и Земља (симболи биолошког живота) - тројство на којем почива читав Космос.

Шта представљају 12 антропоморфних фигура?

     Антропоморфне фигуре, којих има дванаест и видне су само у сфери ноћи, представљају дванаест сазвежђа, која владају Земљом. Међу тим фигурама су евидентиране представе божанских бића. Свака представа везана за одређену антропоморфну фигуру, по свему судећи, је реална слика одређеног сазвежђа и његовог утицаја на неки период наше Земље. Археолог Љубинка Бабовић закључује:
„Лепенски Вир је једини храмовни комплекс епохе краја старијег и почетка млађег каменог доба (VII – VI миленијум пре Христа), на којем је доказана употреба природног сунчевог календара и једини праисторијски хијеротонски комлекс, где је показано постојање сакралног годишњег календара бога Сунца. Лик бога Сунца у култури Лепенског Вира је искључиво људски. Округле или јајасте форме глава, аналогне су облику Сунчеве теофаније на небу, у облику лопте или диска. Пажљиво су одабране боје каменог материјала за скулптуре (пешчар), од златножуте, преко нијанси медножутих тонова, до блиставе белине. Светлост, иманентна особина божанства, уочава се на свим уметничким делима. У сфери дана, лице бога је несагледиво, а у сфери ноћи, којој припадају све антропоморфне скулптуре (има их дванаест), лице бога је могуће делимично или у целини сагледати, зависно од места, простора и времена у којем се божанство датог трнутка налази“.
Археолог Љубинка Бабовић је сјајно закључила да се лице бога може делимично или у целини сагледати у зависности од места, простора и времена. Наши преци нам на овај начин остављају поруку да се свих дванаест сазвежђа не виде увек, јер некада нису део Земљиног круга и њена оса не пролази кроз њих.
Да тада није било сазвежђа Овна и Рибе може се закључити по томе што је у кући бр. 45 (Лепенски Вир Ic), између огњишта и каменог „стола“ положен жртвеник моделован у виду рибе и у кући бр. 33 (Лепенски Вир Ic), постављен је жртвеник моделован у облику главе овна. У овим кућама је дата жртва сазвежђу Овна и Рибе.
     Лепенски Вир представља светилиште, где су наши преци једном годишње славили и тренутак регенеративне моћи, када Сунце обљуби Земљу, показујући човеку своју величину. То доказује и огњиште у кући бр. 51 (Лепенски Вир Ic), где је, уз североисточни угао огњишта уграђен облутак од црвеног пешчара, на којем је моделирана вулва. Ту су се изводиле представе за дванаест сазвежђа и регенеративну моћ природе. Сви објекти у читавом комплексу су оријентисани у геометрији Прото-гроба и обожавању Сунца, Земље, дванаест сазвежђа и човека као раздвојеног влакна ДНК.

Када се сагледа цео комплекс, добија се утисак покретне лепезе, која се шири и скупља у оквиру круга и где су два светилишта ван комплекса. На овај начин, наши преци из Лепенског Вира нам показују да се наша Земља у оквиру 12 сазвежђа скупља и шири и да је то њен еволутивни принцип. Два одвојена светилишта у комплексу покретне лепезе, представљају два одвојена сазвежђа (Рибу и Овна). То значи да је Земљина оса (тада) пролазила само кроз десет сазвежђа. Зато, у локалитету налазимо жртвенике у облику рибе и овна. Њима су давали жртву да би умилостивили њихов долазак.
Из свега овога, могли бисмо закључити да су преци имали искуство с мењањем Земљине орбите и доласком или одласком неког сазвежђа. Шта се све догодило на Земљи када је дошло сазвежђе Овна (Библијски потоп 2344. год. пре Х), и сазвежђе Рибе (катаклизма у доба Изласка Јевреја 1495. год. пре Х), Библија даје о томе исцрпну потврду. Оба пута на мењање Земљине орбите и на долазак новог сазвежђа, утицале су комете.
Да тада није било сазвежђа Овна, доказујемо жртвеником из куће бр. 33 (Лепенски Вир Ic), који је моделован у облику животињске главе овна. Академик Драгослав Срејовић је овај жртвеник идентификовао као јелена, али га је ставио под знаком питања. То се може видети у приложеном жртвенику и тексту испод, који је узет из студије Драгослава Срејовића, Лепенски Вир
Да је било само десет сазвежђа, доказујемо скулптуром бр. 43 (Лепенски Вир II). Уклесаних десет кругова на скулптури значе – десет сазвежђа. Два издвојена исклесана круга у средини скулптуре симболишу два сазвежђа која недостају – Ован и Риба.Скулптура представља мајку Земљу чија оса пролази кроз десет сазвежђа, а недостају јој два уклесана у средини скулптуре.

Зашто је нагло прекинут живот у Лепенском Виру?

     Живот у Лепенском Виру у слоју III је прекинут нагло - у тренутку највећег успона. Никада није више трајно насељен, али је касније у праисторијској епохи употребљен за гробове. Узорак полена у слоју III говори о клими карактеристичној за влажан и топли Атлантик. Да бих поткрепила ове тврдње, цитираћу Милутина Миланковића, који у свом делу, Васиона кроз векове, на стр. 220. говори следеће:

САЗВЕЖЂА ПРЕ БИКА

Од 2100. г. пре Христа до 4300. г. пре Христа ---- Бик
Од 4300. г. пре Христа до 6500. г. пре Христа ---- Близанци
Од 6500. г. пре Христа до 8700. г. пре Христа ---- Рак
Од 8700. г. пре Христа до 10900. г. пре Христа ----Лав

     Из сазвежђа Близанаца у сазвежђе Бика, по званичној астрономији, Земљина оса је ушла 4300. године пре Христа. По мојим прорачунима 4000. године пре Христа (судећи по библијској симболици Аврамовог жртвовања Изака 1945. год. пре Х, када је Земљина оса ушла у сазвежђе Овна и принципу да од једног до другог сазвежђа прође око 2000 година). По свему судећи, улазак Земљине осе у сазвежђе Бика је тренутак катаклизме, коју су јеврејски рабини означили као АДАМАХ (тада настаје стварање света с Адамом. То је само једно у низу стварања новог еко система које ми памтимо). Уласком у сазвежђе Бика, Земља није мењала своју орбиту, јер сазвежђе Овна долази 1656 година после уласка Земље у сазвежђе Бика.По свему судећи тада смо имали коњукцију планета која је изазвала потоп на Земљи. У катаклизми АДАМАХ је настао нанос муља, који је пронашао археолог Леонардо Вули, испод гробнице сумерске краљице Суб-ад у Уру (Ирак). О потопу АДАМАХ налазимо потврду на сумерским династичким листама о претпотопним краљевима и краљу Мес-ани-пада. До нашег времена сачуване су две листе у којима су набројани редом сумерски краљеви. Једну листу су саставили сумерски летописци, а другу вавилонски свештеник и историчар Берос из III. века пре Х, који је писао на грчком језику. На династичкој листи пише - Мес-ани-пада је први краљ који је ујединио цео Сумер после потопа, а завршава се речима – ''тада дође потоп''. Сумерски краљ Мес-ани-пада (2700. год. пре Х), је ујединио цео Сумер после потопа АДАМАХ (4000. год. пре Х), када је Земљина оса ушла у сазвежђе Бика, али је 2344. год пре Х, настао Библијски потоп. Зато на плочицама пише да је после потопског уједињења дошао опет потоп.
Сазвежђе Бика је имало велики утицај како на људски род, тако и на климу Земље. О томе сведочи и често налажење рогова по гробовима и светилиштима.
Рогови као знамење страха, задржало се у свести људи до дана данашњег. У народу је познато да се кажипрстом и малим прстом показују рогови симболишући немир. У неким религијским групама се људи украшавају роговима на глави и нису ни свесни да то чине због катаклизми у сазвежђу Бика. Рогови су и симбол Венере – Рогате Астрате, која је, такође, направила катаклизму на Земљи. Зато, не кривимо оне који се украшавају роговима, јер то није никакав симбол ђавола, већ страх, који је остао у свести људи од сазвежђа Бика и Венере. То су радили и библијски Филистеји још 2000 година пре Христа, да би, обожавањем, умолили сазвежђе Бика, а касније Венеру.  Код Херодота налазимо да је Земља у једној катаклизми имала велики скок са 8 на 12 сазвежђа.
Херодот II, књига друга, Еутерпа 43):
''... По причању самих Египћана, било је то седамнаест хиљада година пре краља Амазиса, кад је од осам божанства постало дванаест, и за једног међу њима се мисли да је био Херакло''.
Херакло је сазвежђе Бика. На Сунчаној капији у Тиахуанаку је уписана орбита приближна данашњој Венериној орбити. Многи научници сматрају да то представља Венерину орбиту с малим погрешним одступањем. Велика грешка науке. На Сунчаној капији у Тиахуанаку је уписана, тадашња, Земљина орбита чија је оса пролазила кроз осам сазвежђа. О Земљином периоду с осам сазвежђа нашли смо потврду код Херодота. Тада је на Земљи по ко зна који пут било диносауруса, а не само у једном периоду како се то сада верује.
Прву листу о старости претпотопних сумерских краљева треба фигуративно схватити. Археолози су их прогласили као неупотребљиве у историјском погледу. На сумерској листи, у једној верзији, Сумери имају 8 краљева, а у другој 9 краљева и сви су били дуговечни. Ти краљеви су живели укупно 241.3000 или 456.000 година. Када Сумери говоре о броју и старости краљева - указују на број сазвежђа кроз која је (тада) пролазила Земљина оса. Земља је у орбити с осам и девет сазвежђа остајала хиљадама година и зато Сумери говоре да су краљеви били дуговечни. Несмемо заборавити да Земља у орбити с 8 сазвежђа и 12 сазвежђа нема исти број дана у години. Из горе приложених чињеница, Земља је од 10 сазвежђа за неколико векова дошла до 12 сазвежђа. Значи, мењање орбите од Библијског потопа 2344. год. пре Х, до 7. века пре Х, било је убрзано. Сумерска поставка од осам сазвежђа и Херодотово казивање, по свему судећи су Земљин период са Сунчане капије у Тиахуанаку.
Сазвежђа која могу недостајати у Земљином видокругу су Близанац, Бик, Ован и Риба. Њиховим одласком или доласком настаје катаклизма и промена еко система. Зато их код предака налазимо као знамење. До потопа може доћи и у коњукцији већих планета. До овакве коњукције је дошло у катаклизми АДАМАХ. Колико пута је Земља мењала своју обрбиту и еко систем у току 4,6 милијарди година, то ћемо тешко сазнати. За нас у овом тренутку је најважније да докажемо да Земља мења орбиту. На тај начин имамо одговоре за све научне недоумице, јер се ствара нови еко систем.

Шта представља риболика фигура - ''Данубиус'' пронађена у Лепенском Виру

     У студији академика Драгослава Срејовића Лепенски Вир налазимо следећи текст:
„Данубиус – скулптура нађена у прочељу светилишта куће бр. XLIV (Лепенски Вир II). Ова риболика фигура била је фланкирана скулптурама од којих једна показује жену, а друга мушкарца, можда прамајку и праоца становника Лепенског Вира. Сам „Данубијус“ сматран је, вероватно за родоначелника целог људског рода“.

У Карловачком родослову под насловом Историја в кратце о србских цареј налази се белешка: „...и вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујте се;“
О Дагону као врло поштованом божанству наших предака говори и Библија:
Прва књига Самуелова, гл. 5: 1/2/5;
„А Филистеји узеше ковчег Божији, и однесоше у Ебен-Езера у Азот“.
„И узевши Филистеји ковчег Божији унесоше га у дом Дагонов, и наместише га до Дагона“.
„Зато свећеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас“.

Дагон се јавља у документима акадске династије (23. век пре Христа), као распрострањено, значајно божанство. Његов култ је имао чврсту основу, јер је празнован као „божански краљ земље“. За време прве вавилонске династије култ Дагона је био поштован. За њега је Хамураби рекао „мој творац“. Халдејац Бероз је сматрао, да је Дагон персонификација Оанеса, за кога се сматра да се појавио из Персијског залива. Многи научници сматрају да је Оанес донео човеку сва знања. Оанес је погрешно протумачен, јер везивањем Оанеса за воду и знање преци нам указју на човекову завршену кристализацију свести када е постао шестодимензионалан ј тј. савршенство два принципа – ДНК, који се налази у води.

Стари српски родослови нису довољно коришћени и темељно проучени, па ни вест о идолу Дагону као родоначелнику Срба. Пољак Ханрих Кунстман у настојању да докаже да Пољаци воде порекло са Балканског полуострва задржао се и на белешци Карловачког родослова. У првом одељку своје расправе под насловом „Uber die Herkunft der Polen vom Balkan“, Кунстман поставља питање и тражи одговор „Шта значи Дагоме“. Кунстман каже да је обожавање бога Дагона започето у земљама горњег Еуфрата, а занимљиво је да даље запажа да је име Дагона морало бити познато и у римским дунавским провинцијама. Када је реч о дунавској провинцији надовезаћемо се на археолошко налазиште Лепенски Вир. Ту налазимо одговор шта представља риболика фигура ''Данубиус''. Фигура представља старо божанство наших предака - Бога Дагона. То значи да је Бог Дагон уважаван и много пре земаља горњег Еуфрата и онога што нам говори Библија.
Да бисмо открили зашто су преци поштовали Дагона погледаћемо шта каже српско предање. Дагон је Дажбог, Дајбог, Дабиша, Дабоје и Дабо. Син је Сварогов и један од Сварожића индентичних Сунцу. Дажбог је инкарнација белог хромог предводничког вука из периода анимизма и тотеизма. У народу је познатији као хроми Даба. Дајбога је код Срба „покрио“ Св. Сава и сматра се његовим наследником. Преко Св. Јована је кум људима и управља њиховом судбином.
Осврнућемо се на усмено предање једног племена у западноафричкој држави Мали, који живе на ивици сахарске пустиње и називају се Догони. Догонски мит о стварању света садржи неке прастаре симболе познатих митологија других народа, па се мит може сматрати баштином човечанства. Сва знања код Догона су преношена усменим путем, али уз помоћ представа и симбола. Догони верују у божанску стваралачку силу Ама, који је покренуо свет. Њихова основна идеја је заснована на вибрацији ствари и општег кретања света као целине.
По Догонском миту, процес стварања света је покренула божанска стваралачка сила Ама. Процес се одвијао у бескрајном простору унутар јајета света, које је било подељено на две постељице – из којих је требало да се појави по пар Номоа, претходних образаца човека. Сваки Номо је био пар у себи и садржавао је два духовна принципа. Догодило се да мушки принцип није сачекао потребан период сазревања, који је одредио Ама, већ се појавио из јајета пре времена, без свог женског принципа. Спустио се у простор да створи свој сопствени свет, али овај неправилан поступак је покварио поредак стварања света, јер је биће било снабдевено само мушким принципом. Ово несавршено биће претворило се у животињу „бледог лисца“ (Vulpos pallida), Јуругу, који се вратио на небо да неђе своју женску душу.
Ама је желео да исправи грешку, па је из друге половине јајета створио двојно биће Номо, који је поседовао два принципа (мушки и женски). По легенди, Номо, угледавши своју мајку Земљу нагу, оденуо јој је сукњицу од биљних влакана, што је представљало Прву реч, поретка уређеног Света, који се пројектује као спирални талас ( импулс у облику ДНК по свему судећи). Јуруга је желео да сазна снагу речи, да би створио свој свет, па видећи сукњицу мајке Земље, почини с њом инцест.
Преци су нам кроз причу о хромом вуку и хромом лисцу дали одговор шта представља Бог Дагон. Из српског и догонског мита можемо закључити да Дагон представља мушки хроми принцип поретка света покренут од самог Творца. Родоначелник је људском роду, јер даје импулс биолошком животу тј. раздвојеном влакну ДНК. Зато се каже да је Дажбог кум људима, а Хамураби га назива својим творцем. Да нема Дажбога (Дагон, Данубијус) не би било биолошког живота. У Библији је Дажбог - Свети Дух. Творац = отац, Божији син = савршенство два принципа и Дагон – представљају тројство на којима почива читав Космос – Отац - Син - Свети Дух. У догонском представљању Номоа препознајемо Оанеса или Божијег Сина човеково савршенство два принципа – ДНК. Дагона (Дажбога) су преци представљали – као човека са телом рибе и везивали га за воду. Као риболику фигуру налазимо га и у Лепенском Виру. Бог Дагон се везује за воду, јер се ДНК налази у води. Импулс Бога Дагона зависи од брзине окретања Земље око своје осе, услед чега се мења маса и гравитациона сила планете, која формира ДНК свим живим бићима на њој. Када је завршено формирање ДНК, онда Дажбог даје импулс свим живим бићима у новом еко систему. У Лепенском Виру у прочељу светилишта куће бр. XLIV (Лепенски Вир II), риболика фигура фланкирана је скулптурама, од којих једна приказује жену, а друга мушкарца. То је доказ да се у Лепенском Виру неговало сећање на – Хромог Дабу (Дагона), као хроми принцип и мајку Земљу коју је оплодио, покренувши биолошки живот.
Академик Срејовић у својој студији Лепенски Вир износи да су, у религиозним обредима приношени риба, јелен (ован) и пас, јер су то једине животиње које се приказују у скулптури и ''предметној уметности''. Риба и ован су два сазвежђа која недостају, доказали смо у студији.
Трагаћемо за одговором - шта је прецима у Лепенском Виру  представљао пас.
Пошто комплекс Лепенски Вир има астрономску оријентацију - кренућемо од астрономије. Пас може бити симбол звезде Сиријус. У астрономији, Сиријус се још назива и ''пасија звезда''.
Погледаћемо Догоне, јер су њихови митови, веровања и обреди, усмерени ка Сиријусу и његовом систему. Најзначајнија им је мала невидљива звезда Сиријус Б, по којој су успоставили свој календар. По њиховом веровању ова мала звезда представља почетну тачку стварања света. Она је оса целог света и без њеног кретања, ни једна звезда не би опстала у свемиру. Научници Гриол и Дитерлен, који су дуго боравили с Догонима, у својим радовима Сиријус Б су назвали Дигитарија. Наводећи речи догонског свештеника, кажу: Бог је створио Дигитарију пре било које звезде. Она је светско јаје, адуно тал, неизмерно малено, а када се развило, родило је све што постоји, видљиво и невидљиво. Првобитну клицу живота Догони симболизују најситнијим семеном биљака које они гаје (Digitarija exilis), а коју називају по. Семе је покренуто унутрашњом вибрацијом и пробијајући опну долази на површину. Креће се по путањи спирале да би достигло најудаљеније делове Универзума. По мишљењу Догона, први покрети одвијали су се у јајету света – адуно тал, у којем су се налазиле већ све издиференциране клице и ствари. Спиралним покретом ширења језгра, клице су се развиле у седем сегмената, растуће дужине. Оне су представљене семенкама седам основних биљака и с првобитним семеном ''по'' чине број осам. Овде се сусрећемо с принципом устројства Космоса – седам музичких тонова, где се први тон понавља с удвострученим бројем вибрација, што чини октаву (осам, исто колико и семенки код Догона).
Потврду Догона о јајету света у коме се налазе све клице проналазимо у Лепенском Виру.
Драгослав Срејовић: Лепенски Вир, стр. 141;
„Велики облутак постављен иза огњишта и усађен дубоко у тле испод пода, означава духовно средиште светилишта, а самим тим и центар микро и макро космоса културе Лепенски Вир... Облутак стога лако прераста у симбол; он је уствари огромно јаје испуњено мноштвом енергије, бића и слика које теже да пробију танку љуску, да се осамостале и дођу на свет“.
Можемо закључити да су преци у Лепенском Виру добро познавали принципе Космоса. За њих је Сиријус Б, такође, био окосница света. У гробницама су га симболисали скелетом пса. Из знања Догона и предака из Лепенског Вира извлачимо сазнање – Сиријус Б је јаје света (Digitarija exilis) из ког је настао наш тродимензионални систем.

ЗАКЉУЧАК

     Из података датих у тексту сагледавамо - Лепенски Вир је доказ једне високе земаљске цивилизације из другог еко система. Легенде и митови су завештање наших предака о свом искуству у биолошком животу. У Библији је записано праисконско искуство људског рода. Поштујући искуство предака дошли смо до научних чињеница, јер по Канту нема сазнања без искуства. Космички принцип стварања биолошког живота одвија се увек на исти начин.  У катаклчизми настају нове форме и то је еволуција комплектногбиолошког живота. Човекова еволуција се састоји у уздизању свести - усавршавању свог другог принципа – влакна ДНК. Преци у Лепенском Виру су поседовали сва знања о планети Земљи, Космосу, принципу стварања у биолошком животу и човековом уздизању из биолошког живота – стварањм већег броја вибрација (вазнесење). Сазнањем да Земља мења орбиту добили смо одговор - диносауруси и људи с већом клавикулом су из периода када Земља има већу гравитацију. Гравитација формира ДНК у биолошком животу. Овим текстом дајемо одговор науци да градове из далеке прошлости и напредну технологију нису донеле цивилизације са других планета у Космосу. На планети Земљи су настајале напредне цивилизације и услед катаклизме нестајале, заједно са својим еко системом. Након тога насто би нови еко систем, где су заступљене нове форме. Катаклизме су принцип тродимензијалних светова, јер су планете на којима се развија биолошки живот створене на интервалу скале. Зрак стварања, покренут од Творца, ствара Космосом по принципу седам музичких тонова и на интервалу доживљава стрес, раздвајајући влакно ДНК на два принципа (биолошки живот). Из поруке предака из Лепенског Вира запажамо да је планета Земља као и човек - раздвојено влакно ДНК. Препличући се са другим планетама у сунчевом систему Земља усавршава свој други принцип. За процес стреса су задужене комете и коњукције планета. Човек, такође, препличући се са другим људима и животним представама биолошког живота усавршава свој принцип – друго влакно ДНК. По принципу седам музичких тонова са стресовима на интервалима простиру се и све линије у тродимензионалном свету (магнетне, топлотне, светлосне, хемијске) и због овог принципа нема правих линија у природи. Све се завршава кругом (због тога се круг користио у религиозне сврхе код наших предака). Оаквим приступом завештању предака добили смо одговор за велике миграције становништва на планети. У катаклизми се мења кофигурација земљишта и нове генерације људи формирају свој простор. Планета Земља какву сада познајемо формирана је у 7. веку пре Х, и то је наш еко систем.
Из сазнања предака можемо извући закључак - сви смо део истог квантног поља. Наше квантно поље је настало оног тренутка када је формирано наше Сунце – око 5 милијарди година. Колико боравимо у тродимензијалном свету и да ли нам је ово прво квантно поље – записано је у дужици ока и ДНК. То су знали наши преци у Лепенском Виру, па су правили жртвенике у облику ока. Наше квантно поље ће трајати док Сунце не потроши своје гориво и почне да шири свој омотач, претварајући се постепено у белог патуљка (Digitariju exilis). На овај начин Сунце постаје јаје света исто као што је за нас Сиријус Б. Постаће окосница другом квантном пољу и тродимензионалном свету. Из сазнања следи управо онако како говори мит Догона - Творац (Ама) је створио прво јаје света у ком су биле издиференциране све клице. Такву поруку су нам оставили и преци у Лепенском Виру. Тродимензионални светови су створени да би човек кроз искушења усавршио свој други принцип и изашао из тродимензионалног света. Излазак у димензију вечног постојања Библија назива – вазнесење(усавршени други принцип-спојена оба влакна ДНК). Спојена влакна носе у себи шест милијарди вибрација. Савршенство два принципа у Библији је Божији син. Принципом седмотонске скале све се развија у Космосу - силом изворног импулса и додатним стресом на интервалима. То би значило да је цео Космос перпетуммобиле (сликовити приказ перпетуммобила дат је на ДВД – Библијске катаклизме и принципи Космоса, аутор Славица Шетина).

ЛИТЕРАТУРА

1. Sveto pismo – Starog i Novog zaveta, G J. Danićić – Vuk Stef. Karadžić, izdanje britanskog inostranog biblijskog društva, Budimpešta, 1912.
2. Драгослав Срејовић: Лепенски Вир, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
3. Херодот: Историја I и II, Матица српска, 1968.
4. Aristotel: Metafizika, Kultura, Beograd, 1960.
5. R.Bošković: O prostoru, vremenu, relativnosti, Kultura, Beograd, 1956.
6. A. Bauer: Opća metafizika ili ontologija, 1894, drugo izdanje priredio S. Zimmerman, 1918.
7. Gilgameš, sumersko-babilonski ep, Veselin Masleša, IRO „Sarajevo“, 1985.
8. Hari Šimen: Црне јаме, квазари и васиона, Српска књижевна задруга – Београд, 1980.
9. Rudolf Thijel: Iz tmine u svijetlost, Napred, Zagreb, 1959.
10. Gedis I Groset: Drevni Egipat – Mit i istorija, Narodna knjiga, ALFA, 2006.
11. Atlashistorique, Libraire Stock, 1968.
12. S. J. Kovaljova i V. N. Djakova: Stari istok, Beograd, 1969.
13. Зенон Косидовски: Кад је сунце било бог, Српска књижевна задруга, Београд, 1979.
14. Strabon: Geographie, De L’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.
15. Милутин Миланковић: Кроз васиону и векове, Графичко уметнички завод „Планета“, Београд, 1943.
16. Жан Ростан: Одакле смо? Ко смо? Куда идемо? Библиотека „Свет“, Београд, 1955.
17. А. А. Јаковљев: Живот Земље, Библиотека, „Свет“, Београд, 1956.
18. Карл фон Фриш: Загонетка живота, Наука и живот, популарна научна библиотека, Београд, 1942.
19. Nova Larusova enciklopedija, Beograd, JRJ, 1999.
20.  dr. Ernst Muldašev: Od koga smo postali, Hema-Kheya-Neye, Beograd, 2003.
21. Зенон Косидовски, Библијске легенде, Српска књижевна задруга, Београд, 1977.
22. Nigel Henbest, Eksplozija Vasione, Zagreb, 1983.
23. Др. Бранко Гавела: Праисторијска археологија, Научна књига, Београд, 1963.
24. Džejms Čečvord: Mu iščezli kontinent, Metaphisica i NO Limit Books, Beograd, 2004.
25. Platon: Dijalozi (Kriton, fedon, Menon), Kultura, Beograd, 1970.
26. Lukrecije: O prirodi, Matica hrvatska, Zagreb, 1952.
27. Seneka: Rasprava o blaženom životu; Odabrana pisma Luciju, Beograd, 1944.
28. R. Graves, Hebrejski mitovi, Veselin Masleša, Sarajevo, 1971.
29. Toma Akvinski: O biću i suštini, Kultura, Beograd, 1973.
30. D. Didro: O religiji, Svijetlost, Sarajevo, 1958.
31. M. Milošević: Antropološki eseji, Nolit, Beograd, 1964.
32. Владета Јанковић: Митови и легенде, Српска књижевна задруга, Београд, 1996

Аутор текста Славица Шетина